Možda naši ljubimci nisu stvoreni za ovo

Tekst iz magazina The Atlantic za Velike priče priredila Jelena Luković

***

Ne tako davno, psi su bili cenjeni pretežno zbog poslova koje su obavljali. Lovili su, čuvali stoku i branili imanje, što je zahtevalo da imaju aktivni instinkt za lov, neiscrpnu energiju i opreznost prema strancima. Čak i pre nekoliko decenija, od mnogih pasa očekivalo se da budu čuvari kuća i njihovih vlasnika. Instinkt za lov je sprečavao da veverice dolaze do hranilica za ptice, a istovremeno trošio deo silne energije.

Za samo jednu generaciju, mi ljudi smo naglo promenili pravila za naše pse. Sa porastom urbanizacije i smanjenjem prostora, divlja, napuštena mesta gde su deca i psi nekada slobodno šetali, nestala su iz mnogih zajednica. Od toga da psi rade ceo dan i spavaju napolju, došli smo do toga da se baškare na kauču i spavaju u našim krevetima (često proterujući nas iz njih – što zna samo onaj ko ima psa u kući).

Oni su postali važniji deo naših porodica nego ikada, što znači da dele i naš sedentaran način života, dominantno usmeren na boravak u zatvorenom.