Svako ko je živeo u Sjedinjenim Državama duže od godinu dana će vam reći da se pod hitno pripremite na usamljenost. Oslanjati se na američka prijateljstva je jednako glupo kao prati sudove kolonjskom vodom. Da li miriše? O, da, i jednako je zabavno s vremena na vreme – može da sadrži mnogo smeha i društvenih igara. Da li zapravo opere okorelu prljavštinu i smrad? Ne, nijedan parfem to ne može. Tako ni veštački osmesi ni vožnje po gradu ne olakšavaju osećaj nedostajanja tog nečega. A to nešto je možda samo pogled i duša koja dolazi sa njim.
N. sam upoznala u Hjustonu. Od tada, redovno pravimo greške u govoru – ona sa mnom govori arapski, a ja sa njom srpski. Zbunimo se, pa se nasmejemo, jer se uvek osećamo kao da smo kod kuće jedna sa drugom. Nekada mi N. priča priče iz svog naselja u Jordanu, o bakama koje stoje na prozorima i gledaju decu kako se igraju. Teško je kidnapovati dete u Jordanu, a mnogo lakše u Americi. Ipak, celo selo odgaja jedno jordansko dete, a američko dete obično odgaja domaća zadaća i činija pahuljica. Ja joj pričam kako sam uvek morala da budem kod kuće kad se upale svetla na uličnim banderama.
Pričamo o kafama u kafićima, o tome kako u izlasku treba plesati. Kako ne razumemo ručak bez mesa i kako je prijateljstvo kad osećaš miris nečije kože i duše. I kako je ljubav parcijalno i fizički dodir. Pričamo o tome kako su mene bezbroj puta pitali je li rat u BiH gotov, a kako nju svakodnevno pitaju da li žene u Jordanu mogu da voze. Smejemo se u svojoj bliskosti, N. i ja. Nismo se videle mnogo puta u životu, ali, kada god jesmo, ona bi sa mnom pričala na arapskom, a ja sa njom na srpskom. I taj osećaj neće jednostavno nestati.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
