Nikad nisam bio ljubitelj Hičkokovih filmova. Dosadni su mi. Doslovce mi se zeva. Voleo sam Bunjuela, kao i sve intelektualno orijentisane badavadžije s umetničkim pretenzijama. Sirealizam i apsurd – quel bonheur! Ali taj triling iz tridesetih koje je radio u Engleskoj obožavam, ne zna se koji je luđi. “Dama koja nestaje” i “39 stepenica” u nedeljno popodne posle ručka, nema jače zabave.
Ipak, “Čovek koji je previše znao” je moj favorit. Dugo ga nisam gledao, preko tri decenije. Piter Lori kao Abot, vođa grupe plaćenih ubica koji se kriju u jazbini iza hrama kulta obožavanja sunca, u svojoj prvoj ulozi po begu iz Nemačke iz koje emigrira jer mu u krštenici stoji Laslo Levenštajn. Život kao film. Uvek neke međunarodne zavere, špijunaža, bizarni atentati, tajni planovi za oružje najnovije generacije, korumpirana diplomatija, totalitarni režimi… Ali kod Bunjuela je isto. U “Diskretnom šarmu buržoazije” non-stop provejava grupa levičara-terorista koja pokušava da izvrši atentat na ambasadora Mirande, a doslovce poslednji kadar u njegovom opusu je eksplozija bombe u tržnom centru.
U svojoj autobiografiji iz 1982. “Moj poslednji uzdah”, Bunjuel je kao četiri jahača moderne apokalipse označio prenaseljenost, nauku, tehnologiju i medije. Hičkok je Luisove filmove veoma voleo, što mu je i rekao gotovo u zanosu kad su se jedini put sreli na ručku kod Vilijama Vajlera u Holivudu 1972. Posebno “Tristanu” zbog veštačke noge glavne junakinje koju je tumačila Katrin Denev. Stalno je ponavljao “… Ah, ta noga!”
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
