Zašto Srbin zida Diseldorf, a Nepalac EXPO?

Na gradilištu u Diseldorfu radi Srbin, a na Novom Beogradu Nepalac. U isto vreme, Srbija obećava 100.000 radnih dozvola Gani, dok oko 26.000 Srba svake godine odlazi – najčešće u Nemačku, Austriju i Italiju.

Ekonomisti ovo nazivaju paradoksom savremene ekonomije rada: jedne izvoziš, druge uvoziš – ne zato što ne voliš svoje, već zato što ne možeš da ih platiš. Srbija nema novca da zadrži sopstvene radnike, ali je dovoljno bogata da uvozi one iz siromašnijih zemalja.

Ovo nam je jedno od najvažnijih ekonomskih izazova. Popularno rešenje zvuči jednostavno: „smanjiti korupciju i povećati plate“. Ali veza između vlade i plata nije pravolinijska već vodi kroz lavirint tržišnih pravila, produktivnosti, znanja i institucija. Paradoks ne može da se reši preko noći, ali MMF kaže da, ako se pametno radi, do 2042. godine srpske plate mogu sustići evropske.

Srpski radnik je „skup“ iz jednostavnog razloga: ima nisku platu, evropske apetite, i zna gde može bolje da prođe. Internet je iznivelisao očekivanja prosečnog evropskog građanina – bilo da živi u Beogradu ili Berlinu, svi žele telefon, letovanje, auto, restoran i poneku avio-kartu. Globalizacija je iznivelisala i cene: Netflix, telefon i burger koštaju slično širom Evrope.

Problem je što srpske plate nisu dostigle tu razinu. Kupovna moć prosečnog Srbina je i dalje 60% manja od nemačke.

Zidar neće da zida za 600 evra jer zna gde može da dobije više. Uz zidare, električare i vozače odlaze i visokoobrazovani. Više od 40% fakultetski obrazovanih ljudi je prekvalifikovano za posao koji radi u Srbiji, i oni žele više. U integrisanoj Evropi, i zidar i doktor mogu tamo gde će im se isti posao bolje platiti.

Srbija je time uhvaćena u migracijski lanac. Nemci zapošljavaju Srbe, Srbi zapošljavaju Nepalce, a Nepalci sanjaju da odu dalje. Dok ljudi i znanje odlaze, jeftina radna snaga nam dolazi – a akumulacija kapitala i produktivnost ne prate tu cirkulaciju. Tako se zemlja zaključava u niskoprofitnu zonu.