“Korupcija u Hrvatskoj od stoljeća sedmog”

Treći deo feljtona iz knjige “20 godina hrvatskog biznisa 2005. – 2025.” autora Gorana Litvana, koji je priredio Miša Brkić. Prethodni nastavak pročitajte OVDE.

***

U doba napretka liberalne ekonomije u Hrvatskoj državni kapitalizam nije oslabio – naprotiv! To je ocena autora knjige Gorana Litvana kojom počinje ali se i završava poglavlje ”Državni sektor u čvrstom zagrljaju politike”. Taj se trend odslikava u velikom mešanju države u ekonomske poslove ali i u firmama u državnom vlasništvu, koje su mahom pod strogom kontrolom vladajuće stranke.

Hrvatska je uporedo s osamostaljenjem prešla iz socijalizma u državni kapitalizam, koji je u procesu privatizacije popustio uzde, ali postao je aktuelan krajem 2005., nakon što je vlast počela da favorizuje

državne firme osiguravajući im unosne poslove s državom. Državni depoziti u HPB-u povećali su se od 2001. do 2005. čak 58 puta, s 26 miliona kuna na milijardu i po kuna. Čak se razmatrala mogućnost da HPB kupi (HVB) Splitsku banku, koja je tada bila na prodaju, ali na kraju ju je ipak kupila mađarska OTP banka. Propitivalo se i osnivanje državnog holdinga koji bi se sastojao od finansijskog, energetskog, transportnog i teškoindustrijskoga segmenta (brodogradnje i železara). Od pretpostavljenog državnog holdinga nedirnut je ostao samo transportni sektor. Hrvatske autoceste, Jadrolinija i Croatia Airlines i dalje su u državnom vlasništvu, kao i Hrvatske željeznice, koje su jedino 2012. rascepkane na tri samostalne firme – HŽ Putnički prevoz, HŽ Infrastrukturu – HŽ Cargo, a 2025. najavljeno je novo ujedinjenje poslovanja u zajedničku kompaniju.

Litvan navodi podatke Fininog servisa Info.BIZ po kome je državni sektor u junu 2025. obuhvatao 1.192 firme u vlasništvu centralne i lokalne države (od toga je 921 aktivna). Godine 2024. ostvarile su 13,5 milijardi evra prihoda, iskazale 697 miliona evra dobiti i zapošljavale 97.790 ljudi. Državno vlasništvo najgušće je među najvećim kompanijama – čak devet od 50 najvećih u njenom je vlasništvu – i još sedam između 51. i 100. mesta. Državni sektor najviše se iskazuje u ulaganjima, u kojima učestvuje s 22 odsto. Tu su veliki infrastrukturni projekti koje vode HŽ-ove, putne, vodoprivredne i druge velike državne firme i u njih se sliva golem novac iz evropskih fondova. Dodatni je problem što taj novac troši najneefikasniji deo privrede. Tim povodom Litvan pravi poređenje između privatnog i državnog sektora u tri parametra. Profitabilnost (kao procenat učešća dobiti u prihodima) u privatnoj privredi je 6,0 odsto a u državnoj 4,3 odsto. Dobit po zaposlenom u privatnoj privredi je 9.691 evra a u državnoj 5.663 evra. Ali je zato obrnut odnos kod prosečne neto plate: u privatnoj privredi je 1.153 evra, a u državnoj privredi – 1.370 evra.

Istini za volju, kad bi monopolisti – a velik deo državnih firmi nema (ozbiljnije) konkurente – ostvarivali veliku dobit, to bi značilo skuplju električnu energiju, željeznički, pomorski i avio prevoz i niz regulisanih usluga. Upravo to pokazuje nelogičnost usmeravanja većine evropskog novca u državni i javni sektor, koji ulaganja vraća najmanje i najduže. Međutim, ceo problem državnog sektora nije u njegovom altruizmu, odnosno niskim cenama usluga. Ključni je problem, čast izuzecima, u tržišnoj efikasnosti i korporacijskom upravljanju.

Uprkos tome što su neke velike državne firme privatizovane (Ina, Pliva i HT), država u Hrvatskoj i dalje ima prevelik uticaj na biznis. Ukupan je trošak centralne i lokalne države (zbir državnog budžeta i svih lokalnih budžeta) 2024. metastazirao na gotovo 45 odsto BDP-a! Ranijih godina taj je trošak obično bio ispod četrdesetak odsto BDP-a, ali ta je superizborna godina zbog kupovanja izbora suludim povišicama plata u državnom i javnom sektoru povećala rashode državnog bužeta za 5,9 milijardi evra, odnosno za 22 odsto, što je povećalo njihov udeo s 34,1 odsto BDP-a na čak 40 odsto. Lokalni budžeti ipak su bili umereniji: povećali su se sa 3,5 milijardi evra, na 3,8 milijardi, odnosno za 8,5 odsto.