Jugoslavija je postojala i pre Bijelog dugmeta, ali je posle Dugmeta morala da nestane

Svi nastavci feljtona kao i prateći tekstovi, video zapisi i podkasti biće dostupni na ovom linku.

***

Te noći, vraćamo se sa rođendana drugarice, Uroš Đurić i ja. Prelazimo opelom tramvajske šine, pa uzbrdica pored Kalemegdana. I ide muzika, na početku Fun Lovin’ Criminals, a kad izbijemo na nizbrdicu Kneza Miloša, odvali Uroš Prince & Revolution. I kaže: “Gledao sam ga, koncert na Valdstadionu u Frankfurtu, bio sam na terenu, ne na tribinama, na terenu gde je Katalinski dao gol na majstorici, protiv Španije i kada smo otišli na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj.”

Kada sam izašao iz opela, počelo je da se odmotava. Katalinski, gol protiv Španije, gastarbajteri sa jugoslovenskim zastavama, i “Pozorište u kući” bilo je posvećeno toj utakmici života.

Da li je tada počeo svesni život? Život koga se sećamo? Od tog gola Katalinskog, od tog albuma sa sličicama za Mundijal u Nemačkoj?

Fudbal, dva treninga na Partizanovoj šljaci, u komšiluku, ušao sam u juniorski tim… Prva lična pobeda u životu. Bio sam prosečan klinac. Iz Dugmetove “Eto baš hoću” – “Prao prije ručka rukice, za mamine goste učio pjesmice”.

Gledao sam kroz prozor stana cisternu sa mazutom crvene kabine čiji je cilindrični “stomak” bio uprljan gorivom koje je danas za ekološki osvešćene stanovnike nepodnošljiva stvar. Vojno naselje, priljubljen uz prozor gledam u svet dok Čarli i Čepa urlaju na motorima i krugovima oko naselja. Kasnije je jedan od njih bio inspektor a drugi delinkvent, a u mladosti smo svi isti. “Skoro da smo isti” (prvi solo album Željka Bebeka dok je pevao još u Bijelom dugmetu). A naselje “Stevana Filipovića”, na rubu Hajd parka. Vojno naselje. Naselje vojnih lica. Otac mi je bio vojno lice, a mama knjigovođa. Kao i Bregoviću. Kada sam to saznao, bilo mi je kao “Završio iste škole kao i idol”.

I onda, jedno veče. Prasak, suvi led, onaj dim sa koncerata rok bendova, sve to na televiziji vidim prvi put. I… Bijelo dugme. Bebek sa cilindrom i minđušama, Bregović sa spuštenom gitarom, Vlado Pravdić sa hemondom na čijoj bočnoj strani je bilo belo dugme. Logo benda. Ništa više nije isto. Na Novogodišnjem vašaru trešti drugi album Dugmeta i nadjačava zvuk motora sa Zida smrti. Prestao sam sa željom da budem fudbaler, da vozim MZ bez auspuha na drvenoj vertikali od šest i po metara…

Dolazi novi svet. Bijelo dugme, rokenrol, divlje, uzbudljivo, drugačije… Tata mi kupuje album u Jugotonovoj prodavnici u Nušićevoj, od Pece, na istom mestu gde danas ploče prodaje njegov sin.

I po ceo dan sa novih zvučnika A1 “Bosanac”, pa B1 “Požurite, konji moji”. Unutra omot Dragana S. Stefanovića. A u tom foto-albumu Borike, selo kod Rogatice u kome je Bijelo dugme spremalo ovaj album, “Šta bi dao da si na mom mjestu”, koji će snimiti u Londonu. Nakon toga su svetski mediji objavili priču o Borikama, koje je vođa grupe Goran Bregović nazvao “rajskim ostrvom na Balkanu”. Borike, ergela, konji, Bregović jaše konja, Svi su sa i na konjima, Vlado Pravdić ima i ovcu na leđima, svi jašu osim Bebeka koji se plašio valjda jahanja i konja. Znao sam sve. Učio sam sve. Upijao sam sve vezano za Dugme. Inače, jedna od bizarnih priča vezana za Borike pojavila se tokom rata u Jugoslaviji kada je objavljena vest da je jedan od čistokrvnih arapskih konja po imenu Sabih poklonjen generalu Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću.

Ali tada smo daleko od rata. Ratko Mladić je neki oficir u ko zna kojim JNA kasarnama od Makedonije do Knina, možda neki njegov vojnik sluša Bijelo dugme. Sigurno da je slušao. Na mom Tosca gramofonu i zvučnicima EI Niš, nultoj tački svih YU diskofila, vrti se Dugme po celi dan. Moj brat, osoba sa hendikepom, dolazi vikendima kod nas. I on sluša. Ne zna da izgovori Bijelo dugme. U njegovoj verziji to je “Delo dume”, zna sve pesme jer ih repriziram do iznemoglosti. Moja komšinica, ćerka vojnog lica, tata iz Bosne, cinkari me u školi. Podjebavanje, i nadimak “Bijelo dugme, zaneseni gospodin” čujem na odmorima. Do tog ponedeljka sam bio iznivelisan sa razredom, od tog ponedeljka pre podne ulazim u taj bitni raskorak. Popuštanje u školi. A “uvijek sam bio pametno dijete…” (“Eto baš hoću”, Bijelo dugme).

Branko Rosić u razgovoru sa Goranom Bregovićem za potrebe feljtona koji upravo čitatefotografija Nebojša Babić

Bijelo dugme je menjalo svet. Naš svet, jugoslovenski. Jugoslavija je postojala i pre Bijelog dugmeta, a posle Dugmeta je prestala da postoji. Sve je to simbolično. Zato je Bijelo dugme najveća jugoslovenska priča.

Bijelo dugme je otvaralo i pomeralo granice kojih nije bilo pre njih. Jedna od priča s početka karijere je da je Dugme prodalo više primeraka, tog drugog albuma, nego što je u Jugoslaviji bilo gramofona. To će Goran Bregović lepo opisati – da nije bilo nekoga ko je sve to uradio pre njih. Svirao je džinovske koncerte, prodavao ploča više nego što ima gramofona, izazivao histeriju koju su analitičari samoupravne stvarnosti nazvali “dugmemanija”. Do tada su bendovi svirali, učili, a kasnije se ošišali, završili fakultete, oženili se, i sve u rok službe do parcele za večnost.

Kako je Dugme uspelo u svemu onome što nije nikome pre njih? Ovih dana sam se nekoliko puta našao sa Goranom Bregovićem i u dugačkim razgovorima sam ga pitao i o tome. Posao analitičara društvenih prilika podrazumeva i “slobodnu formu i mišljenje”. Tako su se u postjugoslovenskom periodu javile teorije da je Bijelo dugme bilo projekat države Jugoslavije. U nekom srednjem Titovom putu između Istoka i Zapada trebalo je naći nešto što bi bila kontrolisana zabava za mlade. Nešto što bi opilo omladinu ali u dozama koje bi se mogle kontrolisati.

Pojedini analitičari odlazili su toliko daleko kao da je Bijelo dugme režirano i skuvano u laboratorijama Udbe. Oduvek sam smatrao da su sve te teorije dolazile od ljudi koji nikada uživo nisu videli crvenu lampicu Maršalovog pojačala. Dakle, nisu nikada videli rok bend u praksi. Lupetanje gluposti je odomaćeno u analizi velikih pojava, a Dugme jeste bilo velika pojava. U našim razgovorima ovih dana Bregović je ogromni uspeh objasnio jednostavno: “Bili smo dobri.” Bile su to dobre pesme, i oni su u praksi, u srednjoj školi u Zenici, na koncertima na samom početku benda videli kako se valja velika stvar. A sve velike stvari se najčešće dogode iz nehata, bez režije. I na kraju ima jedna istina – mora to publika voleti.

Siniša Škarica, legendarni muzički urednik Jugotona, diskografske kuće koja je izdavala ploče Bijelog dugmeta, bio je na metar od Bregovića i ekipe tokom snimanja i izdavanja nekoliko albuma benda. Pitam ga kako on, kao ekspert ali i kao osoba koja je bila svedok godina uspeha Bijelog dugmeta, vidi razlog što je baš njima uspelo ono što nije nikome pre njih u ondašnjoj državi.

“Hm, pisao sam to i u knjizi o Bijelom dugmetu. Rekao bih da se odgovor nalazi u skoro prekonoćnom uspjehu! Samo oni koji su preko noći uspjeli mogli su mijenjati sliku, muzički reljef nekog društva, neke sredine. Sporovozno se to nije moglo, što naravno ne znači da je prekonoćni uspjeh to i garantirao. Daleko od toga. Ali Elvis Presley i Beatlesi to jesu i svojim pojavama mijenjali su povijest pop glazbe. Pisao sam o opijenosti iznenadnom slavom tužnim povodom smrti Erica Carmena, momka koji je početkom 1970-ih predvodio američke pionire ’power-popa’ The Raspberries, poznate između ostalog po svojoj (njegovoj) uspješnici ’Overnight Sensations (Hit Record)’. Pjevali su: ’Znam da zvuči smiješno / Ali nisam u tome zbog novca.’ I vjerovali smo im, premda na koncu nisu ostvarili svoje ’najluđe snove’. No, ’prekonoćni uspjeh’ Dugmeta također kao rezultat gladi za slavom, potrage za vlastitom glazbom i vjere u ono što rade, postao je jedan od onih povijesnih, koji mijenja svijet oko sebe. I povjerovali smo im. To je valjda jasno. I bili su zaista prekonoćni: došli su s ’Topom’ i uspeli se tamo gdje su pod drugim imenom, zapravo imenima, već godinama sanjali. Par mjeseci potom s ’Da sam pekar’ te žurno s albumom ’Kad bi’ bio bijelo dugme’ pokorili su mladost, osvojili široku publiku i šokirali kulturnu javnost potvrdivši da je u potrazi za autentičnim rock izrazom i stjecanjem građanstva poslije više od desetljeća marginalnog epigonstva rocka, getoiziranog na terenu omladinske supkulture, baš njima, činilo se, apsolutnim početnicima, uspjelo ono za čim je odrasla jugoslavenska estrada deklarativno već od pedesetih godina tragala”, kaže Siniša Škarica.

Veliki jugoslovenski dizajner Mirko Ilić radio je kao grafički urednik The New York Timesa, radio za Time magazin… ali na početku, mnogi ga se sećaju kao kreatora omota albuma novog talasa, ilustracija za zagrebački Danas, Start, stripova. Pre nekoliko godina radio sam intervju s njim za Nedeljnik kada je ilustrovao naslovnu stranu našeg magazina. Nekoliko dana po izlasku tog broja mi je javio da je Bregović odmah prepoznao njegov rad i nazvao ga. Mirko Ilić je radio tri verzije omota albuma Bijelog dugmeta “Doživjeti stotu” i sva tri omota su u prestižnoj kolekciji njujorškog muzeja MoMA.

Pitam ga šta je promenilo Bijelo dugme u našoj jugoslovenskoj stvarnosti.

“Muzička stvarnost se iz velikog amaterizma i entuzijazma, ne zaboravite ono VIS ispred imena bendova, pretvorila u veliki muzički biznis”, definiše Mirko Ilić Bijelo dugme.

U tim mojim prelomnim nedeljama kada mi se sve promenilo, razboleo sam se pred koncert Bijelog dugmeta u hali “Pionir”. I tada sam spoznao da rokenrol ima neverovatnu moć u mom slučaju. Kad god bih na malom tranzistoru čuo veliku najavu za nastup u “Pioniru”, meni bi spadala temperatura, ozdravljao bih i tako do sledeće reklame. Toplomer mi je svedok. I bi to veče, nešto kasnije, veče u “Pioniru”. Moj prvi koncert Dugmeta. Razmenio sam utiske sa Milivojem Čalijom, nekadašnjim muzičkim urednikom i direktorom marketinga B92. Obojica smo bili to veče u “Pioniru” i sigurno deset godina mlađi od najmlađih te večeri. Bio je i zemljotres koji je dobacio merkalije i rihtere sa Karpata na Palilulu. Veliki zemljotres u Rumuniji, Studio B je prekinuo program. Mi u hali “Pionir” nismo osetili ništa jer smo prisustvovali zemljotresu koji je bio jači. Prvi put sam to video uživo. Narandžasta pečurka koja se izdigla nad binom i suvi led i dim koji ju je prekrio. I izlaze oni. Bijelo dugme. Ne želim ništa da budem u životu, nego rok muzičar. Sve je dosadno van ovog sveta. Meni je bila potrebna mašta. Jedna ogromna eksplozija mašte koja je eksplodirala u mom životu da mi pokrene stvarnost koja je bila škola, divni ali zabrinuti roditelji, bolestan brat… Rokenrol biografije su nakrcane decom sa defektima puberteta i različitošću. Bijelo dugme i ulazak u rokenrol – to mi je pomoglo da odjebem okolinu. Od tada to radim istrajno i posvećeno.

Bijelo dugme je farbalo sve(t) oko nas. Ne samo u “bijelo”. Nateralo te je da se ohrabriš i ne budeš oni koji su malo svirali, pa studirali, pa se ošišali, oženili i ušli u mašinu. Želeo si da budeš različit i da ne budeš to. Bregović je imao tekstove o tim ljudima iz srednje klase, ti obrazovani likovi kojima dopizdi u životu. To vam je “Američka lepota” pre tog filma. To vam je pesma “Dobro vam jutro, Petrović Petre”. Ono “Ja da vam kažem, ja da vam kažem… Sve u… materinu”, da odjebeš rutinu kad te samelje kao Kevina Spejsija u “American Beauty”. Ili u “Eto baš hoću” … “Hoću bar jednom, baš hoću, da budem blesav i vala neka ću.” Kad tip popizdi, tip koji je sve stizao na vreme, i školu i fakultet i brak i posao… I pukne, ne može dalje i “iskoči kao osigurač” u toj utreniranoj rutini.

Imate sve to u Bijelom dugmetu: i erotike, i politike, i smejanja liku iz srednje klase, i seoske poštare, konje, selo i grad, bitangu i princezu, drogu, radne akcije, hapšenje, zabrane, obožavanje, padanje u nesvest što priliči pojavi “dugmemanija”.

Goran Bregović će reći: “Ja sam dete iz srednje klase, moj otac je bio vojno lice, majka knjigovođa. Imam taj ukus dece iz porodica srednjeg staleža. To je ukus koji je naš, normalan, prirodan, i iz tog ukusa je ta muzika pisana.”

Branimir Dimitrijević Tucko je scenarista, reditelj, art-direktor i kreativni direktor. Sa Borisom Miljkovićem napravio je vizuelni identitet beogradskog novog talasa stvarajući kultnu TV emisiju „Rokenroler”. Snimio je i prvu VHS muzičku kasetu Jugoslavije – „Uspavanku za Radmilu M.” Bijelog dugmeta. Radio je sa Emirom Kusturicom, Srđanom Šaperom, Goranom Bregovićem… U advertajzingu je radio i za Genex i za Unilever. I za JNA, MUP i za Lajbah. Za British Airways, Univerzijadu, Olimpijadu, Nestle, Mars… Za Saatchi & Saatchi u tri zemlje i na dva kontinenta.

Tucko je moj drug i njega pitam, kao osobu koja je radila za Bijelo dugme i Gorana Bregovića: ko je Goran a ko je Bijelo dugme?

“Jedan od najboljih drugova Gorana Bregovića, ako ne i baš najbolji, jeste Boris Miljković. Bili su i neki drugi u toj funkciji, po neko vreme, Aleksandar Mandić, Dragan S. Stefanović, Emir Kusturica… ali, čini mi se, niko toliko dugo kao Boris. Doduše Peca Popović i duže.

Sećam se, pre nešto više od četrdeset godina, radili smo video-kasetu ’Uspavanka za Radmilu M.”, prvu video-kasetu rok muzike u Jugoslaviji, i bili smo na turneji sa Dugmetom. Posle koncerta u Skopju, otišli smo na večeru u neki restoran. Lep i prazan. Dugme i nas dvojica. A da, i Raka Marić.

Sutradan ujutro je Bota odlazio u Zagreb da služi vojni rok. Tužnjikavo, zar ne? U jednom trenutku se Goran nagnuo na moju stranu i prošaputao: ’Pokušavam da se setim da li smo nas petorica ikad ranije bili zajedno na večeri?’ Ne verujem da su i ikad kasnije išli zajedno bilo gde”, kaže Tucko, pravi pauzu i pita me da li mi treba nešto iz Londona kuda putuje ovih dana.

A onda nastavlja o Dugmetu i Bregi.

“Dugme je imalo veličanstvene prednosti od prvog trenutka. Bosance, Sarajevo i Gorana Bregovića. Goran je bio sve u Dugmetu. On je imao odgovore na sva pitanja, uključujući i nikad nepostavljena. On je i komponovao i pisao tekstove, zvao goste, kompozitore, tekstopisce, muzičare, dizajnere, reditelje, fotografe, novinare, on je davao intervjue, on je zakazivao turneje, koncerte, čak i probe, pravio kalendare, ugovarao honorare, on im je podešavao zvuk na instrumentima, on je dirigovao, on se družio, on je trošio sav svoj život na to. I bio je nepogrešiv u tome svemu.

Ostali, ostali su uživali u tom komforu i nisu postavljali pitanja. Nisu se baš borili za svoju slobodu u toj tamnici. Ako je Bosna bila Jugoslavija, onda je Dugme bilo taj socijalizam. U njemu je uživala i publika i učesnici.

A Goran? Goran je bio Tito.