Zoran Panović

Zoran Panović je programski direktor Demostata i novinar Velikih priča.

Koliko zaista može srpska opozicija

Između niže srednje klase i Vučićeve superelite (koju treba bespoštedno kritikovati), nalazi se "klasična" srednja – srednja klasa, koja je i dalje baza podrške proevropske i građansko-patriotske opozicije. Zato se lekarima, profesorima obećavaju veće plate nego što ih imaju kod Vučića. I samo tako je ispravno – ne treba ismejavati Vučićev parizer već niže i niže srednje slojeve stanovništva treba ohrabriti mortadelom i svinjskim butom

Od Petog oktobra do druge faze dekolonizacije (da li je JUL globalno kul?)

Uprkos napadnom stvaranju utiska da je vikend obračun u Banjskoj istopio percepciju izvesne prednosti u konstruktivnosti koju je Vučić ostvario nad Kurtijem, ne treba zaboraviti da Vučić nikada od 2012. nije govorio o povratku celog Kosova pod puni suverenitet Srbije, već je uvek tražio ili suštinsku autonomiju za Srbe ili razgraničenje. Samo dve opcije su trenutna utopija na Kosovu: prva je da Srbija zavlada celim Kosovom, a druga je da bilo kakvo nezavisno Kosovo (i bez Kurtija) bude građanska država

Vučić

Nutricionistička politika: Ko se upecao na Vučićev parizer?

Sama ideja demokratske smene vlasti postala je gotovo julovski nedopustiva. Sadašnja opozicija želi da se "dočepa" vlasti, kako se ta jezička bravura odomaćila u naprednjačkom propagandnom novogovoru, što podrazumeva nešto antidržavno. Iako je opozicija jedna od temeljnih institucija u demokratskoj državi

Bledska ili kotorska krempita?

Nekada se stvarno stekne medijski utisak da je Kristofer Hil predsednik Srbije, a Aleksandar Vučić premijer. S time što Hil prekoračuje ovlašćenja ako ga gledate samo kao ambasadora strane države, ali ako ga gledate kao "predsednika" Srbije, kako pakosni kritičari Vučića s desnice vole da pecnu, stiče se utisak da se drži ovlašćenja. Da naglašava generalnu politiku Srbije, a da Vučić vodi izvršnu vlast

Hoće li (današnja) srpska opozicija imati svoje Preobraženje?

Ni Đilas ni Jeremić kao partijski lideri nisu ni u Skupštini, niti govore na ulici. Zamislite takvu situaciju devedesetih za Vuka Draškovića, Zorana Đinđića i Vesnu Pešić. Ili zamislite naprednjački miting da je na stiropor umesto Tome Nikolića seo neki glumac koji ne voli "žute" i koji hoće bolju Srbiju

Kako nismo prokopali put za Solun

Vučić je čestitao Micotakisu pobedu uveren da će on raditi na jačanju bratskih odnosa sa Srbijom, što na neki način znači da Vučić neće cepidlačiti zbog aprilske "iznenađujuće" odluke Grčke da bude uzdržana povodom započinjanja procedure za ulazak Kosova u Savet Evrope

Čekajući (još jedan) Vidovdan

Kao neomiloševićevac Vučić je već napravio Miloševićeve greške u medijskoj sferi (tu nije mogao da odoli), ali se bar trudi da ih ne napravi u nekim drugima. Arogantnom Miloševiću američki ambasador Voren Zimerman nije došao na Gazimestan, dok bi Vučić sad na Vidovdan rado video Kristofera Hila na svom simboličkom danu rebrendiranja

Narod “na revers” i iluzije iz doba Saveza komunista

Da je kao posvećeni miloševićevac visoko podigao steg "antibirokratske revolucije" – najgore "obojene revolucije" koja je snašla Srbiju i koja i dalje traje, Vučić je potvrdio na Skupštini u Kragujevcu kad se ponovo obrušio na "ovdašnju takozvanu elitu" koja je "imala privilegije još iz komunističkog šinjela a potom se preobukla u žuto-plavo evropsko odelo"