Navršilo se 15 godina od smrti možda i najvećeg jugoslovenskog glumca, Bekima Fehmiua. Ovo je priča Branke Petrić o Bekimu, ljubavi, ponosu i ljudskosti
***
U toku finalnog dogovora za ovaj razgovor pitao sam Branku Petrić: “Kad da vas nazovem?” Odgovorila je: “Ili večeras oko 19 ili u 23 sata posle predstave.” I čuli smo se tako dva puta negde pred ponoć. Kada sam joj rekao da me je strah da je kasno, rekla je samo: “Bez brige, ne idem da spavam pre jedan.”
A energija? Zavirim u njen raspored. Legla je u tri noću jer je tražila fotografije za ovaj tekst. Ujutru je otišla na snimanje TV serije, a oko dva po podne smo prolazili kroz razgovo sve do pet sati.
U ovom razgovoru sakupljane su emocije Branke Petrić, divne i snažne žene koja, pored svoje lepote i talenta, nije u svom biću sakupila ni trunku sujete i znala je da se raduje i uživa u velikom uspehu svog muža, kao što će znati da bude njegov oslonac i “cevčica za vazduh” u godinama kada je vazduh i život bio zagađen nacionalizmom i svakakvim grozotama.
Pre nego što ćemo krenuti u razgovor, Branka je u diktafon izgovorila “Njam-njam” i “Av-av”. Ali tokom priče pokazala je srce, a ne zube. Kada sam je pitao da li je bilo dobro, citirala je Bekimovog brata koji je umeo da kaže “Vrlo odlično”. Bilo je i melodično, jer smo spomenuvši njenog profesora sa Akademije Karla Bulića stigli do serije “Naše malo misto”. I zapevali stihove Borisa Dvornika.
Preskačući onaj kraj jedne strofe “Moglo je i svršit gore”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
