Inspiraciju da napišem ovaj tekst sam dobila neposredno pošto sam videla naslovnu stranu septembarskog izdanja Voguea na kojoj 33 godine kasnije poziraju žene koje su započele takozvanu eru supermodela: Sindi, Linda, Naomi i Kristi. Njihovom pojavom svet lepote je zaista dobio neku drugu dimenziju, ne samo zbog toga što su po tadašnjim (radi se o devedesetim godinama prošlog veka) kriterijumima predstavljale ideal ženske estetike, već zato što je, čini mi se, baš tada nastala jasna distinkcija između “modela i smrtnika”.

Shodno tome se i nameće pitanje da li je baš tada, devedesetih, imperativ lepote preuzeo presto kada su žene u pitanju, odnosno da li je fizički izgled postao jedini adut koji treba posmatrati i procenjivati. Koliko su mlade devojke širom sveta osećale pritisak kada je njihov spoljašnji izgled u pitanju, poredeći se sa izgledom modela, težeći ka savršenstvu, a istovremeno osećajući se nezadovoljno time kako izgledaju.

Decenijama su tradicionalni mediji poput televizije, časopisa i bilborda promovisali “idealno telo” a trend mršavosti kao savršenog je počeo još mnogo ranije sa čuvenom Tvigi na čelu, i nije slučajno da su upravo manekenke a potom i modni dizajneri bivali optuženi za sve veći porast anoreksije, bulimije i dismorfije među adolescentkinjama. I onda su se pojavile društvene mreže koje su ne samo dramatično transformisale način na osnovu koga industrije šou-biznisa funkcionišu, već su dovele do toga da svako može da doživi onih čuvenih Vorholovih pet minuta slave, kreirajući jedan paralelni univerzum u kom talenat, znanje, ni obrazovanje više nisu nužna alatka za uspeh.