Edine, ‘de razumi me ovog puta

Dragi Edine,

Sad kad sedim ovako sam pred kompjuterom, shvatam jednu sitnicu. Znamo se, koliko Boga ti, više od petnaest godina a nikad nismo seli na kafu. Jednom smo otišli na neki ručak i to jer nas je odveo zajednički prijatelj, ali i to jednom je bilo jer smo imali nekakva posla pa hajd’ kako tradicija nalaže, poslovi se sklapaju u kafani. Ali da smo se ovako našli na kafi, ili na nekom drugom piću, to vala nikad.

U osnovi smo mi i dosta različit svet bili. Ja kućni tip, u poslednje vreme pogotovo, ni na utakmice više ne idem kao nekad. Ti onako više sklon izlascima, znao si ceo grad i ceo grad je znao tebe. Neke ljude što sam ja znao sa televizora ti si znao iz kafane. Jednom sam ti imao nešto odneti i rekao si mi, „tu sam kod“, pa ime nekog lokala. Jesam li znao gde je to, jesam vraga. Ja Beograđanin, palio mapu a ti Sarajlija se orijentisao k’o skadarlijski boem.

Ali jednu stvar jesmo imali zajedničko, a to je košarka. I zbog košarke smo toliko i vremena provodili zajedno. Samo ne u kafani, nego po studijima. Makar je tu umelo da bude kafe, hajde, da ne bude sad da nikad nismo popili ništa zajedno. A bilo je ponekad i nekih egzotičnijih napitaka, al’ dobro sad. Neka to ostanu naše tajne zanata.

Sećam se kad smo se prvi put sreli u staroj zgradi Arene. Ivan Ognjanović i ja smo došli da uradimo bejzbol prenos, nas dvojica po prvi put ikada, a ti koji si išao na NBA finale kao da nas „podučiš“. Nikad neću zaboraviti tu blentavu situaciju, tri čoveka i dva mikrofona u kabini, pa smo se dogovorili da ćemo ti i ja pričati prvi ining, a onda Ivan umesto mene i tako na smenu.

Dogovor odličan, osim što si nas, da prosti ova sofra, zajebao. Ti si nešto kao rekao za uvod, onda sam ja uzeo da komentarišem, i onda si na prvoj pauzi ti samo ustao, rekao dobri ste momci, hajte sad radite, i izašao. A Ivan i ja, k’o dva teleta, šta ćemo, dohvatismo mikrofone i onako prestrašeni nastavili. Na kraju si samo ušao i rekao odlično je ovo bilo momci, i eto ti ga sad.

Godinama kasnije, shvatio sam da je to bio samo još jedan od tvojih testova. Rekao si jednom u nekom našem podkastu da „ko zna, zna i pod vodom“, i to je nešto čime se i dalje služim i što volim i da spomenem. Kad su mi kojih osam godina kasnije ljudi sa Monda rekli „mi bismo voleli da ti radiš podkast“, ja sam ih pitao jesu li oni sigurni da ja to uopšte i umem. Ali eto, verovali su mi, a ti si mi bio drugi gost u životu. Prvi je bio Kuzma, čisto ako nekog zanima.

Govorio si, Edine, da se „ljubav i kašalj ne mogu sakriti“, pa se nije dalo sakriti ni to kako se nas dvojica snalazimo u tom malom studiju dok rade kamere. Štaviše, nijednom u ovih šest-sedam godina koliko smo se sretali svake nedelje nisam nijednom ni osetio da kamere fakat rade. Ima ljudi koji se toliko prepadnu kad znaju da je to upereno u njih. Ti nisi nikada bio taj, a ja sam uz tebe to uspeo da naučim.

Na proleće 2021, u špicu one nesretne pandemije, prelomio sam da goste više ne mogu da zovem. Dosta mi je bilo prodavanja tuđih uspomena, jedina prava žvaka je ona koju žvaćeš sam. Hteo sam da napravim nešto po uzoru na Amerikance, koji su ipak ćaće podkast formata, i naravno da sam zvao tebe. Produkcija je prihvatila, i mi smo seli dole u jedan mali studio u podrumu Vlajkovićeve i krenuli da riljamo. I dan danas mi je to jedan od najdražih NBA plej-ofova, jer se sećam kako smo se tada družili.

A srećni su bili i ostali valjda, jer su shvatili da nešto umemo, pa su nas onda zvali da radimo i dalje. I tako su krenule sve stvari po kojima ostadosmo poznati. Ne znam ko je prvi počeo da pušta muziku pred emisiju preko telefona, sećam se da je jedna od prvih numera koju smo pustili bila „Lutka sa naslovne strane“ od Zabranjenog pušenja.

Obojica smo voleli Zabranjeno pušenje i često umeli da citiramo njihove stihove. Ne znam koga je prvoga povuklo da krenemo da pričamo o filmovima i muzici. Nije to sad u krajnjoj liniji ni bitno.

Kroz te silne odlaske u studio, čekanja da se kadrovi spreme, tonskih proba, Bojane koja dotrčava da nas puderiše (a majko bogova što to niko od nas dvojice nije voleo, al’ znaš Bojanu, protokol mora da se ispoštuje) i Sekire koji nam prstom gestikulira koliko je još ostalo dok „ne izbaci“ kamera, stigli smo pomalo da se i upoznamo.

Ti si se meni žalio kad su Isaku nicali zubi, pa vas je držao budne noćima. Ja tebi kad Julija pokupi sline po školi. Kukali smo na događaje ove i one prirode, jadali se jedan drugome.

Nije tu bilo samo trivijalnih stvari. Jednom si okasnio jer si vozio člana porodice u hitnu. Da si uranio u studio, ko zna jel’ bi ta osoba ostala živa. Ceo specijal za Evrobasket iz ’22. si me trpeo što gledam u telefon svaka tri minuta, jer si znao da čekam poruku sa infektivne gde mi je neko ležao u komi i bio u niskom startu da prekidamo jer ja moram da odem. A o tome koliko puta smo obojica dolazili bolesni, roviti, indisponirani na snimanja iz ovih ili onih razloga…ko će se toga tek setiti?

Pričali smo, između ostalog, i o veri. Zato ti sad i pišem ovo poput pisma, jer voleo bih da verujem da možeš nekako da pročitaš. Verovao si u više sile, i poštovao si njihove zakone. Kad god bismo zakazivali nove termine za snimanje, to se uglavnom dešavalo tako što ja nešto predložim, a ti ako se složiš samo napišeš „ako Bog da“.

Ne pamtim Božić ili Uskrs koji si promašio da mi čestitaš među prvima. U poslednjoj epizodi „Udvajanja“ koju smo snimili nešto sam iskomentarisao da mi je nekako brzo prošlo između dva Bajrama i da nikad nisam siguran kad ide ovaj „drugi“, na šta si se samo nasmejao i rekao „znaš ti vrlo dobro, nemoj sad“.

Održavali smo kontakte i tokom tih naših pauza koje su se dešavale zbog ovih ili onih razloga, razloga koji međutim nikada nisu bili lični. Uživao sam u čaršijskim tračevima da smo se posvađali – zbog para, zbog čega bi. Pokazivao bi mi poruke pa bi se smejali zajedno. „Gle ovo kumaro matere ti“. Kada smo konačno opet krenuli s poslom, tamo na proleće 2024, teško da je bilo srećnijeg od tebe i mene.

Tada nam se u ekipi priključio i Voja, čovek sa kojim sam i pre bio u kontaktu jer je hteo da učestvuje u produkciji. Kad se šansa stvorila, njemu sam prvom poslao pitanje je l’ i dalje zainteresovan. Prihvatili smo ga kao ravnopravnog trećeg člana „petorke“, i njegov smeh koji se čuje iz „ofa“ postao je jednako vredan deo programa kao i naša prosipanja. Je l’ znaš da su ga nedavno na pasoškoj kontroli na aerodromu pitali „jeste li vi onaj čuveni Damer“? Ne sećam se jesam li stigao to da ti kažem.

Da, vidiš, jesam li stigao… dođosmo tako i do tog malog detalja. Nekako, eto, kad se desilo to što se desilo ljudi su zvali mene pre svih da mi izjave saučešće. Ljudi su pitali mene kako sam, jel’ se držim, slali mi poruke podrške. I tako sam se i setio da nikad nismo popili kafu, i da imamo samo jednog svedoka koji nas je video van studija u istoj prostoriji.

A sad zapravo, kad je sve ovo prošlo, shvatam da sam te znao kao retko koga što sam znao u životu. Iako je umelo da prođe i po nedelju dana da se ne čujemo dalje od onog „sutra u 10?“ – „ako Bog da“, iako si ti imao svoje a ja svoje svetove, nekako je dosta života ostalo u tim mračnim prostorima gde se samo čuju samo naši glasovi dok tehnika „zuji“.

Nije meni trebalo milion odobrenih YouTube komentara da znam kakva si veličina bio i šta si za sobom ostavio. Pustio sam suzu uz ako ne svaki, onda uz svaki drugi. Pomnoži to pa vidi koliko sam plakao, plačem i sada dok pišem, izvini. Nisi bio za patetiku, al’ de razumi ovog puta.

Nije meni trebala ni puna sala sad u subotu u „Kraun Plazi“ da mi stavi to sve do znanja. Ali evo, vidi, moram biti iskren, nije mi bilo svejedno kad sam čuo kako Dejanu Bodirogi zastaje knedla u grlu. Dva metra preda mnom stoji čovek koji je „tukao Engleze, Švabe i Ruse“, čovek koji nam je svojeručno doneo pet zlatnih medalja, za kog kažu da je najveći svih vremena koji nikad nije otišao u NBA, i teško mu je jer se oprašta od tebe.

E, zamisli to, kumaro. Nije zadrhtao kad je naskakao na trojku preko Đinobilija i Skole, nije zadrhtao dok su mu svi navijači širom Evrope u tuđim dvoranama spominjali žensku familiju u kontekstima kakvi se ovde ne mogu i ne smeju navesti, ali jeste kad je trebalo reći zbogom jednom Edinu Avdiću. To je valjda dovoljno da oprostiš činjenicu da su ti na komemoraciji govorili dva Hercegovca, mada, znajući tebe, sigurno si se smejao dok si gledao odozgo.

Sećaš se, Edo, kako tamo na kraju „Blejd Ranera“ Ruther Hauer kaže da je živeo hiljade godina, da je video „ratne brodove kako gore kod Oriona i zrake kako se sjaje u mraku kod Tanhojzerove kapije“, i da će to sad sve nestati poput „suza u kiši“?

E pa, to ovde neće biti slučaj. Jer sve što smo ti i ja ikada radili, ili makar devedeset posto toga, živeće i dalje na Youtubeu. I ko god poželi, moći će da pogleda na jedan ili dva klika. I da se uveri da je sve što piše u tim komentarima što su ljudi iz žalosti ostavljali apsolutno tačno.

Pa se vidimo opet jednom. Ako Bog da.