U poslednjoj sezoni “Boljeg života”, Boba ide u penziju

Četrnaesti nastavak naučno-fantastičnog romana “Crveni”. Inspirisano romanom Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“ i po motivima scenarija „Crveni“ Srđana Dragojevića

Svi objavljeni nastavci dostupni su OVDE.

★

 POGLAVLJE 40

BEOGRAD, SFRJ DIMENZIJA

Jugoslav se budi usred noći, na trosedu, jer mali Kai neutešno plače. Otvara oči ali je nepomičan par sekundi i ne može da ustane. Cele noći su ga proganjali prizori, nepovezani do te mere da više ne liče ni na noćnu moru već na sopstvenu, iskrivljenu stvarnost gde je on statista sa nekim zadatkom koji ne uspeva da dokuči.

Većinu od sanjanih prizora Jugoslav i ne pamti nakon buđenja. Pamćenje se često svodi na tup odjek zvuka paljenja reflektora u nekakvom TV studiju. Onda mu u svesti blesne prizor u kojem je on, u crnom odelu, sa kravatom, u tom studiju. Pa nekakva bujica reči koje dvojnik izgovara. „Civilni sektor“, „sveto-savlje“, „dekla-ra-cija“, transpa-rentno“ i slični kurci-palci koje ne razume, nalik na ritualno unjkanje popova u crkvi, lišeno smisla i značenja, poput zujanja roja besnih osa.

Kroz oči tog drugog Jugoslava, on ugleda, načas, „bubicu“ studijskog mikrofona zakačenog za rever, mutno vidi kako na tom istom reveru ima nekakav crveno-plavi bedž ali ne uspeva da pronikne gde se, zaista, nalazi i šta radi. Vidi sebe i ispred nekakvog plakata na kojem je on sam, ispod natpisa „Jug je naš drug“ i „Glasajte za Džanka protiv „džanka“.

„Kakva su to sranja, u pičku materinu?!“

Toliko je taj njegov dvojnik, Jugoslav DVA, različit i njemu nedokučiv, pa ga i to sprečava da shvati značenje prizora koje ovaj živi, prizora koji iskrsavaju i nestaju, pomešani sa prizorima ličnog iskustva koje mu šalje njegov rođeni mozak, kao utehu, upozorenje i razlog za strepnju.

„A možda me, jednostavno, moj rođeni mozak samo podjebava“, misli Jugoslav brojeći od deset do jedan, kada će, na jedan, morati da se suoči sa novim danom koji neumoljivo stupa na scenu.

Prvo što ugleda kada otvori oči jeste raščupana glava njegove majke, Izvorinke, koja se pojavi u visini njegovih stopala na trosedu. Ne uspeva, isprva, da razluči da li je to, opet, mučiteljski san ili samo sirova stvarnost ove dimenzije.

Nakon sekunde nedoumice Jugoslav se seti da je Izvorinka tražila da se preseli kod njih i da sada spava na naduvanom dušeku za plažu koji je nabijen u ugao dnevne sobe.

– Dete između njih leži a njih dvoje spavaju ka’ topovi! Ništa da ne čuju!? Cccc.

Bez kucanja, Izvorinka ulazi u spavaću sobu njegovih partnera i vraća se sa malim Kaijem u naručju. Priđe Jugoslavu koji još dolazi k sebi na trosedu.

– Mak’ se tamo, na luft-madrac, ja ću tu, sa malim.