Zdravstveni podaci su postali jedan od najvažnijih strateških resursa savremene države. Oni govore ne samo o tome ko je bolestan, već i o tome koliko društvo može da radi, koliko brzo reaguje na vanredne situacije i koliko racionalno troši javni novac.
Još šire od toga, objedinjeni zdravstveni podaci omogućavaju državi da sagleda regionalne i socijalne nejednakosti, usmeri socijalnu pomoć tamo gde je najpotrebnija i proceni buduće pritiske na budžet i penzioni sistem. U doba pandemija, starenja stanovništva i sve skupljih terapija, država koja ne zna šta se dešava u njenom zdravstvenom sistemu upravlja naslepo.
Upravo zato je objedinjavanje zdravstvenih podataka nužan preduslov ozbiljne javne politike. Međutim, u pokušaju da brzo ojačaju svoje kapacitete, mnoge države – posebno u Africi – taj proces sprovode na način koji potkopava sopstveni suverenitet.
Umesto da izgrade državnu infrastrukturu i jasna pravila kontrole, one prepuštaju ključne delove sistema stranim vladama, donatorima ili privatnim firmama. Podaci formalno ostaju „državni“, ali se operativna kontrola pomera van domašaja države.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
