Kako nam stiže kraj godine, tako se i gomilaju svi oni filmovi koji su mesecima iščekivani, a strateški planirani za sam kraj godine, kako bi bili što svežiji kada krene sezona velikih nagrada. Iako naravno nije nemoguće da najbolji film godine izađe u prvom delu godine, ipak smo navikli da od ovih filmova sa kraja godine u globalu malo više očekujemo. Filmovi koji su procenjeni kao oni koji bi mogli da konkurišu za mnoge nagrade obično imaju ozbiljan marketing i isplanirane kampanje koje pored mnogo trejlera uključuju i promo intervjue glumaca koji se dele po internetu, tako da imate osećaj da je u pitanju nešto bitno. Ovaj tekst neće biti ni o jednom od takvih filmova, već o jednom koji je došao bez mnogo pompe, gotovo neprimetno, a ostavio veoma veliki utisak.
Radi se o filmu „Train Dreams“, koji je izašao ekskluzivno na Netflixu otprilike u isto vreme kada je ta kuća izbacila i željno čekanog „Frankensteina“ u režiji Giljerma del Tora. U poređenju sa goreopisanom celom marketinškom kampanjom kakvu je „Frankenstein“ dobio, „Train Dreams“ se pojavio tiho i nenametljivo, skoro neprimetno. Iako režiser filma Klint Bentli nije neko zvučno ime (ovo je tek drugi dugometražni film koji režira), ne može se reći da u filmu nema zvučnih imena koja bi gledaocima mogla da privuku pažnju.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
