Veliki povratak industrijske politike

Industrijska politika predstavlja skup mera koje država preduzima kako bi podstakla razvoj određenih sektora privrede, posebno industrije. Kroz istoriju, pristupi industrijskoj politici su se menjali u skladu sa ekonomskim okolnostima, ideološkim pravcima i tehnološkim dostignućima. Od merkantilizma do savremenih digitalnih strategija, industrijska politika ostaje jedno od ključnih alata ekonomske politike svake zemlje.

Počeci industrijske politike datiraju iz vremena merkantilizma (16–18. vek), kada su evropske monarhije, pre svega Engleska i Francuska, podsticale izvoz i štitile domaću proizvodnju kroz carine i zabrane uvoza. Cilj je bio jačanje nacionalne moći kroz akumulaciju zlata i razvoj domaće industrije, često uz državnu podršku manufakturama. Francuski ministar finansija Luja XIV, Žan-Batist Kolber (1619–1683), bio je poznat po svom organizovanom pristupu promociji domaće proizvodnje.

Tokom 19. veka, sa razvojem industrijske revolucije u Velikoj Britaniji, dominantna postaje ekonomska doktrina klasičnog liberalizma. Država se uglavnom povlači iz privrede, promovišući slobodnu trgovinu i tržišnu konkurenciju. Međutim, neke zemlje, poput Nemačke i Amerike, primenjivale su aktivne industrijske politike, uključujući zaštitne carine, ulaganja u železnicu i podršku teškoj industriji kako bi sustigle tehnološki naprednije konkurente, pre svega Englesku.

Nakon Prvog svetskog rata, usled globalnih ekonomskih kriza i političkih promena, mnoge države su počele da primenjuju intervencionističke politike. Velika depresija 1929. godine označila je kraj apsolutnog poverenja u slobodno tržište. U Americi je Nju dil (New Deal) Frenklina D. Ruzvelta uključivao ulaganja u infrastrukturu i podršku industriji, dok su u Evropi mnoge zemlje povećale državno vlasništvo i kontrolu nad ključnim industrijskim granama.