Za neke od nas, bez namere da zvučimo pretenciozno, manosfera je jučerašnja vest. Ako ste se kao profesionalac ili roditelj odavno (barem poslednjih deset ili petnaest godina) bavili dečacima i mladim muškarcima, kroz te naočare gledali ste i društvene mreže i Endrua Tejta i seriju „Euforija“. I bili ste, prošle godine, iznenađeni što je tema, vama toliko dobro poznata, postala mejnstrim nakon serije „Adolescence“. Drugim rečima, bili ste iznenađeni koliko su svi iznenađeni, i, odjednom, zainteresovani.
O seriji kao i o manosferi pričaju svi, čak i oni čiji (profesionalni) fokus nisu gnevni mladi muškarci i koji/e čak i nemaju adolescente – sinove kojima se svakodnevno bave. Tema je postala previše „in“ – možda upravo zato što je toliko dugo bila zanemarena.
Fenomen manosfere, neočekivano osvetljen reflektorima, tako dobija zanimljive odlike dijalektike: od priče o ženskim pravima i #metoo pokreta, neosetno smo otišli u krajnost koja, međutim, ne obećava da će dovesti do balansa, ako je balans uopšte moguć.
Jedno istraživanje (koje su sproveli Ipsos i Global Institute for Women’s Leadership pri King’s College London) otkriva ono što su neki od nas koji rade u praksi već nekoliko godina znali, a to su velike razlike između generacija muškaraca kada je reč o rodnim ulogama.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
