Krajem osamdesetih Rokeri s Moravu imali su pesmu posvećenu domaćem prvenstvu u fudbalu. Svaki bitniji klub bio je reprezentovan šaljivim stihom koji se poigravao sa republičkim (a budućim nacionalnim) stereotipima, pa smo tako dobili klasike poput „vratija se Šime, ajme di je bija / eno za Ajduka golove zabija“ ili „Vardar saka svima da doaka“. Ali dok su svi reprezenti dobili manje-više trijumfalnu tematiku u poetičnoj formi, bosansko-hercegovački fudbal dobio je brižno-paničan tretman. U delu koji je posvećen sarajevskom Željezničaru, Boris Bizetić zabrinuto zapeva kako „sve nas bolan muče iste brige, da nam zeljo ne padne iz lige“.
Nekako slično tome se osećaju i simpatizeri Partizana i Crvene Zvezde kad naiđu ovi kasni zimski i rani prolećni meseci u Evroligi. Nekada imaju bolje, nekada gore papire, ali se svaki put nadaju da na kraju ne „padnu iz lige“. Nad glavom im uvek stoji ono Evroligino da „prvak ABA ide u EL a ostalo ćemo da vidimo“. Taj prvak, jasno vam je, može biti samo jedan, a ono „ostalo“ uglavnom treba da bude nekakva forma licence – licence koju niko ovde dosad nije dočekao.
Duogoročne licence, barem. Sve nas tako u kasnu zimu i rano proleće, bolan, muče iste brige.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
