Obučena kao astronaut spreman da krene na Mesec, u belom odelu i s kacigom na glavi, udarala sam macolom u polovni televizor. On se samo malo ulubio. Onda sam čula glas svoje drugarice koja je pored mene, s bejzbol palicom u ruci, lupala po svom televizoru:
„Mnogo si nežna prema tom televizoru, kao i u životu što si previše nežna. Udari jače! Zamahni najjače što umeš!“
Ako sad zamišljate terapeutkinju koja je čitavu karijeru izgradila na ideji da je važno razumeti osećanja i upravljati njima, kako lupa macolom po televizoru, znam, deluje bizarno. Ali to je bio trenutak u kojem sam prvi put svesno pokušala da dotaknem sopstvenu ljutnju.
Još ranije sam čula da u Njujorku postoje „rage rooms“ – sobe za iskaljivanje besa. Ljudi plate da razbijaju stvari: lupaju po starim televizorima, razbijaju boce, lome nameštaj. Pomisao na to mi je zvučala kao scena iz Tarantinovog filma. Zato me je baš iznenadilo kad sam čula da tako nešto postoji i u Beogradu. Znatiželja je pobedila, htela sam da probam.
U svojim kasnim tridesetim shvatila sam nešto: od svih emocija kojih sam bila svesna, od tuge, radosti, stida, straha, jedna mi je i dalje bila strana. Ljutnja. Bes. I to ne bilo koja ljutnja, već ona sirova, telesna, koja ti daje snagu da udariš, da se zauzmeš za sebe, da podigneš glas.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
