Novi fašizam je ogrnut nacionalnom zastavom sa verskim simbolom

Dobro došli u XXXV izdanje Georeporta na Velikim pričama. U distopijskom romanu nobelovca Sinklera Luisa “It Can’t Happen Here”, objavljenom 1935. godine, piše doslovce: “Kada dođe u Ameriku, fašizam će biti zaogrnut u nacionalnu zastavu i sa krstom u ruci.” Rečenica jednog od najpoznatijih stvaralaca tzv. izgubljene generacije zvuči proročki jer hirurški precizno oslikava ne samo Ameriku koja je porodila Donalda Trampa već i gotovo sve evropske zemlje u kojima su na površinu isplivale autoproklamovane patriote.

Oni su prepoznatljivi po nastupima u kojima su im usta puna državnog znamenja, identiteta, nacionalnog ponosa, slogana “kupujmo naše”, “mi prvi”, “oni su zli, mi smo dobri”, i naravno da je država važnija od čoveka ili građanina, odnosno kao da ljudi postoje zbog država a ne države zbog ljudi. Neizbežno, državu personifikuje lider, vođa bogomdan, baš kao što je Tramp u Americi, Si u Kini, Putin u Rusiji, Modi u Indiji, Erdogan u Turskoj, ajatolah Hamnej u Iranu, Orban u Mađarskoj ili serija naših lokalnih balkanskih lidera, očeva nacije i samouzdignutih Perikla našeg doba, ili još bolje rečeno Tita našeg vremena.

Kao što ste mogli da primetite, “ljudi proviđenja” nisu specijalitet jedne etničke, rasne, ideološke ili religiozne grupe. Izlaze na površinu svuda bez obzira na to da li se radi o evangelističkoj Americi, pravoslavnoj Rusiji, komunističkoj Kini, hinduističkoj Indiji, islamskoj sunitskoj Turskoj ili islamskom šiitskom Iranu, katoličkoj Mađarskoj, ili o našem ataru isprepletenom pravoslavljem, katoličanstvom i islamom.

Hajde da vidimo kako stvari stoje u zemlji u kojoj je fašizam nastao i gde je ponovo glavni argument, baš kao što su to naglasila dvojica italijanskih komičara Luka i Paolo konstatujući da italijanska levica nema drugi argument osim “Meloni fašista”.

Umberto Eko je u svom eseju “Večni fašizam” detektovao sve atavizme Musolinijeve ideologije koji su ostali dobro ukorenjeni u delu italijanskog društva.

Kult tradicije pomešan sa sinkretizmom; preziranje modernizma i iluminizma; iracionalizam i podozrenje prema kulturi pojačano odbacivanjem bilo kakve kritike i kritičkog duha; strah od različitosti sa primesama rasizma povezan sa frustracijom srednje-niže klase; opsesivno verovanje u teorije zavera, pogotovo internacionalnih; percepcija opasnosti i stalne pretnje od potentnih neprijatelja kojima se treba suprotstaviti; forsiranje ideje o heroizmu, mačizmu i žrtvovanju za više interese (naravno, uvek su drugi žrtvovani, nikada vođe); populizam i zaklanjanje iza naroda pošto su individualna prava poništena, bitno je samo šta misli “narod” a jedini ovlašćeni tumač volje “naroda” je vođa, i na kraju upotreba novog jezika, što jednostavnijeg i banalnijeg.