Ispod šlema mozga nema

Jedanaesti nastavak naučno-fantastičnog romana “Crveni”. Inspirisano romanom Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“ i po motivima scenarija „Crveni“ Srđana Dragojevića

Svi objavljeni nastavci dostupni su OVDE.

★

POGLAVLJE 32

 BEOGRAD, SFRJ DIMENZIJA I EX-YU DIMENZIJA

To je onaj magičan trenutak između noći i jutra kada je prvo pravo jutarnje svetlo udaljeno tek koji minut, ali se noć još uvek lomi između zift-crnih senki i plavetnila praskozorja.

U parkiću na Novom Beogradu nema čak ni onih prvih, razmaženih dlakavih ljubimaca napregnutih živaca i slabih bešika sa njihovim bolećivim vlasnicima, često obolelim od nesanice, mrzovoljnim i nadutih očnih kapaka.

Samo jedna, usamljena prilika koja u rukama drži nosiljku za bebu. Mali Kai se sve do maločas drao, očajnički. Toliko da je Jugoslav stavio bebu u platnenu nosiljku i pobegao, glavom bez obzira, iz stana i od ideje da prvo presudi malom pa nakon toga i sebi. „Ko nije čuo turpijajući bebin plač u noći, tome je službino mučenje vodom relaksacija“, mislio je Jugoslav spuštajući se liftom kroz mračnu zgradu.

Čim je izašao iz stana, Kai je počeo da kenjka pa se umirio i evo ga sada, spava u svom platnenom krevetiću koji Jugoslav spušta pored sebe na plastičnu površinu klupe u parku, razmišljajući čak i da ne zapali „drinu“ bez filtera jer će taj kratki plamen „Zippo“ upaljača možda probuditi dete i sve će, ponovo, otići dođavola.

Trljajući krmeljive oči Jugoslav gleda naokolo sa neprijatnim ukusom u ustima koji će „drina bez filtera“ teško popraviti.

Parkić mu izgleda drugačije i neka mu jeza protrese telo, kako plavetnilo noći lagano prelazi u sivobelo-prljave nijanse zore, a predmeti oko njega postaju sve vidljiviji.

Jugoslav dodirne hrapavu površinu klupe i drvene daske propale od buđi i vlage. Shvati da, odjednom, nije to ona klupa na koju je maločas seo, klupa od glatkog crvenog pleksiglasa, već nekakva druga, drvena, sva rasklimatana, nekakva strana, gruba i razvaljena klupa.

Kako se naglo razdanjuje, Jugoslav pogleda bolje oko sebe te vidi i neobičnu, ružnu betonsku kantu za smeće, do vrha ispunjenu plastičnom ambalažom, sa sličnim đubretom razbacanim oko nje.

– Koje pičke ma… – zausti Jugoslav da kaže, vadeći cigaretu iz usta, kada oseti da nije više sam u tom drugačijem, sumornom parkiću koji kao da se smanjio, umesto da se, kako se noć povlači pred danom, vizuelno povećava. Dolazak zore otkriva mu i nove, staklene zgrade, koje nisu bile tu kada je seo na klupu. Zgrade su otele dobar deo parka koji Jugoslav dobro poznaje jer kroz njega ide do parkinga po svoj „jugo plus“.

Kada vrati pogled sa zgrada nazad na parkić, Jugoslavu se krv sledi u žilama!