“Da li si ti to, komšija, nešto ljut na mene?”: Američki život Žarka Lauševića

Da li si ti to, komšija, nešto ljut na mene? Ovu smo rečenicu Žarko i ja razmenili sigurno više od sto puta tokom dugog druženja u Americi. S vremenom se značenje tog pitanja menjalo a zvuk i smisao reči komšija dobijao novi sloj, i to je na neki način podelilo naše druženje u poglavlja, u etape jednog puta koji je naglo i prebrzo završen.

U početku smo bukvalno stanovali u istom ulazu na Ruzvelt Ajlendu koji je malo ostrvo usred grada Njujorka, između opština Menhetn i Kvins, oaza mira oivičena Istočnom rekom, što bi Ameri rekli “najbolje čuvana tajna za život u pretrpanom megalopolisu”. Retko smo se sretali, viđali smo se, ponekad, na roštilju koji je pravljen vikendom u organizaciji srpsko-jugoslovenskog društva prijatelja. Ja sam 2000. godine već bio emigrant-veteran, iza mene su bili tipični, najmanje plaćeni poslovi, a Žarko je tek došao iz Jugoslavije, posle zatvora, u svet koji je bio daleko od svega njemu poznatog. Kobni događaj, tragično dvostruko ubistvo koje je počinio, desio se kada sam ja već počeo svoj život u Americi, nesiguran, bez para i stalnog mesta stanovanja, u vreme kada su postojale međunarodne kartice za telefon koje sam koristio, obično noću iz neke govornice u gradu, dok su prolazile sirene i svetla policijskih ili vatrogasnih kola, ambulanti, ono što je bio svakodnevni puls megalopolisa, i, po meni, jedinog grada gde je bilo malo lakše biti emigrant iz napaćene Juge.