Da li si ti to, komšija, nešto ljut na mene? Ovu smo rečenicu Žarko i ja razmenili sigurno više od sto puta tokom dugog druženja u Americi. S vremenom se značenje tog pitanja menjalo a zvuk i smisao reči komšija dobijao novi sloj, i to je na neki način podelilo naše druženje u poglavlja, u etape jednog puta koji je naglo i prebrzo završen.
U početku smo bukvalno stanovali u istom ulazu na Ruzvelt Ajlendu koji je malo ostrvo usred grada Njujorka, između opština Menhetn i Kvins, oaza mira oivičena Istočnom rekom, što bi Ameri rekli “najbolje čuvana tajna za život u pretrpanom megalopolisu”. Retko smo se sretali, viđali smo se, ponekad, na roštilju koji je pravljen vikendom u organizaciji srpsko-jugoslovenskog društva prijatelja. Ja sam 2000. godine već bio emigrant-veteran, iza mene su bili tipični, najmanje plaćeni poslovi, a Žarko je tek došao iz Jugoslavije, posle zatvora, u svet koji je bio daleko od svega njemu poznatog. Kobni događaj, tragično dvostruko ubistvo koje je počinio, desio se kada sam ja već počeo svoj život u Americi, nesiguran, bez para i stalnog mesta stanovanja, u vreme kada su postojale međunarodne kartice za telefon koje sam koristio, obično noću iz neke govornice u gradu, dok su prolazile sirene i svetla policijskih ili vatrogasnih kola, ambulanti, ono što je bio svakodnevni puls megalopolisa, i, po meni, jedinog grada gde je bilo malo lakše biti emigrant iz napaćene Juge.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
