Pretpostavljam da nepoznavanje prethodnog serijala Tima Robinsona, “I Think You Should Leave with Tim Robinson”, neće rezultirati mojom najboljom ili najpreciznijom procenom “The Chair Company”, ali baš Tim Robinson i njegova “ili ga voliš ili ga ne voliš ili bi ga pregazio buldožerom” pojava bila je razlog zašto sam odlučio da batalim “I Think…” već na pola prve epizode.
On zaista jeste “too much” i na tom “too(oooo…)” on gradi svoj komičarski stil. Sasvim legitimno.
Zapravo, da se razumemo – svi komičari su manje ili previše “tooooo much”, ali Tim Robinson je svoj brend razvio na “krindž” terenu, na forama zbog kojih prevrćete očima, jer odbijate da poverujete da neko bez blama maršira po terenu za koji se najradije pravimo da ne postoji – onim mikromanama, mikropostupcima (pre grimasama i neplaniranim ekspresijama nego postupcima), onim mikromislima koje nam mimo naše volje prolete mozgom, “ali samo nama”.
Svi ti “mikro” momenti reflektuju stvari i trenutke koje je naš mozak registrovao, ali oseća da bi bilo nedostojanstveno krenuti njima. Za Tima Robinsona to su auto-putevi njegove komedije.
Sve što u nekoj sceni može da deluje kao nebitan detalj, koji može da kaže nešto bizarno o našem junaku, to će doći u prvi plan, to će zaigrati kao definišuća karakteristika našeg junaka.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
