Taj mračni predmet želja
Jednom sam se požalio nekom psihijatru kako sanjam strašne snove, da često imam noćne more, a on mi je na to odgovorio: „Obratite mi se kada prestanete da sanjate“
Kako smo Goran Milić i ja prokockali poslednjih 20 dolara u Atlantik Sitiju
Metro nije radio, pare za taksi nismo imali pa sam ga naterao da me peške otprati do mog stana. Tih sat, dva smo dugo pričali i shvatio sam kako je on duboko u srcu 'Jugoslaven'
Pozdrav od uplakanog prijatelja iz Beograda
U početku sam mislio da sam već poprilično ostario jer nisam mogao da sakrijem suze. A onda sam primetio da i ostali oko mene plaču, ne samo stari nego i sasvim mladi...
Sloboda – šta sad?
Ko će organizovati prelazak u demokratiju, ko će biti na čelu? Da li je neko takav neophodan?
“Pa zašto ne uzmeš ovaj kamen i ne udariš Jova Kapu?”
Ja sam mislio da se radi o traumi, sličnoj onoj od koje su patili logoraši u Aušvicu. Ali ubrzo sam došao da zaključka kako je reč o nečem drugom – o sramoti
Fantomka
Moraš me razumeti što sam srećan u ovim mračnim vremenima
Pećina, povratak u majčinu utrobu
Spuštali smo se sve niže i mene je odjednom uhvatila izvesna zebnja. Nije to bio strah, pogotovu nije moglo biti govora o panici, ali boravak u tom svetu, drugačijem od svega onoga što je predstavljalo moje životno iskustvo, počeo je da me lagano pritiska
“Rajko, ponovo prolazim kroz toplog zeca!”; “Gorane, ponosan sam na tebe”
Vanredna pisma Gorana Markovića i Rajka Grlića u kojima su razmenili novogodišnje čestike
Poslednji kadar filma o njemu
Oprezan sam, pribojavam se da će još jednom mračna sila pobediti mladost, ideale i želju da se živi po sopstvenom izboru
Novogodišnja priča Gorana Markovića
Jedne noći nam je književnik Joža Horvat, inače strasni moreplovac kome je brod bio usidren nekoliko stotina metara daleko od Rivijere, ispričao jednu interesantnu priču...
Moja zemlja je pornić
Baš kao što glumci zdušno dahću, tako voditelji sasvim ozbiljno izgovaraju svoje opscene tekstove. I jedni i drugi znaju da je sve laž
Kako je moja mama gledala Oskare i verovala ljudima
Kada već ne mogu da snimam filmove, mogu da pišem
Dve milijarde, druže: Kako nisam otišao u Ameriku
Kiša je polako prelazila u susnežicu kada sam u Horgošu otrčao u toalet koji je bio u potpunom mraku i prilično poplavljen. Dok sam se olakšavao, iz tame se začuo baba-serin glas: "Da platiš!"
“Sve je zabeleženo!”
Počinje dopisivanje dvojice proslavljenih sineasta: Goran Marković piše Rajku Grliću o svom najvećem prijatelju Vuku Babiću
