"Ja nikad nisam bežao da uzmem vruć krompir u ruke i nisam očekivao od drugih da me u tome podrže... Jednostavno sam znao da mogu i puno radio. Meni radni dan počinje čim otvorim oči, zato sve i stižem, zato se ne plašim"
Postoje dani ka kojima smo hrlili, ljudi kraj kojih smo se budili, postoje razna važna sećanja i iskustva koja jednostavno i prelako iščeznu iz naše svesti. Samo nestanu. Kao da ih nikad nije bilo
Čovek je slobodan jedino ukoliko slobodno i svakodnevno pravi izbore i spremno snosi odgovornost za njih
Kao da nikad suštinski nismo napravili otklon od Žike i mlađeg referenta Pantića. Kao da je Radovan III zapravo uzor, a ne antijunak
Iskreno verujem da ove četiri reči kriju tajnu "prve pomoći"
Kad uverenja niknu na praznini, argumenti uvek gube
U vremenu materijalizma i sveopšte dehumanizacije cveta borba za moć u partnerskom sistemu, ozbiljan – najveći – problem savremenih parova
Da li naši pacijenti treba da se prema nama odnose kao prema drugim lekarima?
Podržavanje dece, izražena odgovornost, briga i pažnja, sve su to lepe roditeljske dužnosti, ali do jedne granice
Koliko se sećam, mene su vaspitavali da je inaćenje loše ponašanje. Kako nam zapade da se od svega dobrog što imamo baš inatom hvalimo?
Često ove metafore koristim da bih opisao različitosti porodičnih kultura i prioriteta žena u porodičnom životu. Ali moj sagovornik je sada ubacio i jednu Prozerpinu...
Način života nije u potpunosti odabir pojedinca, već velikim delom nasleđe generacijski prenosivih obrazaca ponašanja i adaptacija na njih
