Socijalizmom na Trampa

Dobro došli u CXLVII izdanje Georeporta na kanalima Velikih priča.

Midterm izbori u novembru u SAD bi mogli da uđu u istoriju kao momenat kada su socijalisti stavili pod svoju kontrolu Demokratsku stranku. Berni Sanders više nije sam.

Aleksandrija Okasio-Kortez je nacionalno prepoznatljiva zvezda američke politike – drugi par rukavica su njene šanse da bude kandidat demokrata na predsedničkim izborima i da zatim pobedi u trci za Belu kuću; Zohran Mamdani, gradonačelnik Njujorka, uzor je nove levice koji se ne zaustavlja na granicama SAD, a izbor Abdula el Sajeda za kandidata demokrata u trci za Senat u Mičigenu dokaz je snage novog talasa radikalne i socijalističke levice.

Američki „socijalisti“, ili bolje rečeno članovi Demokratskih socijalista Amerike, i galaksija političara koja kruži oko njih – El Sajed, primera radi nije član DSA – osvojili su srca pre svega mladih Amerikanaca, ispod 35 godina, i zahvaljujući upotrebi društvenih mreža mogu da nadomeste nedostatak finansijske podrške i nepoverenja među starijim glasačima.

Novembarsko izjašnjavanje građana neće biti, kao što je to bio običaj dosada, referendum o učinku predsednika SAD, već „trka mržnje“ dveju radikalizovanih političkih porodica. Ronald Regan i Džordž Buš Stariji su pomerili demokrate ka centru, odnosno Klinton i Obama su shvatili da samo tako mogu da pobede, Tramp je demokrate gurnuo, za američki kontekst, u ruke ekstremne levice.

Na jednoj strani imamo barjaktare novog tehno-kapitalizma i na drugoj one koji bi želeli Ameriku bez kapitalizma. Paradoks je da za prve glasa radnička klasa i birači over 40 a za druge uglavnom mladi sa univerzitetskim diplomama i relativno dobrostojeći deo populacije.

Animozitet između „fašista“ i „komunista“, kako oslovljavaju kolokvijalno jedni druge, dodatno je pojačan zbog njihove sličnosti, zajedničke averzije prema liberalno-demokratskom uređenju SAD i tendencije ka izolacionizmu i forsiranju politike „Amerika first“, naravno na različite načine.

Amerika je podeljena na više nivoa, ali je nepomirljivo zakucana na priobalnu (isključujući Floridu) i kontinentalnu (uključujući i Teksas). Na istočnoj i zapadnoj obali su usvojili minimalistički pristup, odbacujući imperijalnu dimenziju Amerike s tendencijom da izbrišu ili žigošu delove američke istorije koji im se ne sviđaju ili koji bude osećanje krivice, što se vidi kroz forsiranje „vouk“ i „kensel“ kulture.

U tradicionalističkoj Americi raste bes kako prema sunarodnicima na obalama Atlantskog i Tihog okeana koji se stide zajedničke prošlosti, evropskim saveznicima koji bi i dalje da besplatno ili za malo novca koriste američki bezbednosni kišobran, i pre svega prema imigrantima i strancima koji odbijaju da se asimiluju i postanu Amerikanci.

„Priobalna Amerika“ bi da živi od ekonomije, u blagostanju, orijentisana na jačanje individualnih prava. I pored toga što je imperija, „Priobalna Amerika“ bi želela da se SAD ponašaju kao bilo koji klijent sa druge strane severnog Atlantika. Ta Amerika glasa za kandidate DSA i zagovara, uslovno rečeno, socijalističke ideje.

„Unutrašnja Amerika“ vezana pupčanom vrpcom za tradicionalne američke vrednosti, raspolućena između sentimenta ugroženosti i endemskog poriva ka izolacionizmu, negira klimatske promene, pravo na abortus, a zaustavljanje ilegalnih migracija smatra prioritetom. Ta Amerika glasa za Trampa i u potrazi je za još radikalnijim liderima. Sentiment koji prepoznaju tribuni poput Takera Karlsona ili potpredsednika Džej Di Vensa i žele da ga iskoriste.

„Priobalna Amerika“ ima osećaj krivice i odgovornosti prema ostatku sveta i zato bi da spase planetu, „unutrašnja Amerika“ je uverena da je spasla svet barem nekoliko puta i da je naišla samo na nerazumevanje, neprijateljstvo i zato treba da „kazni“ nezahvalne.