U velikoj sam frci da napišem ovaj tekst. Možda nikada nisam imala veću tremu pred pisanje nekog teksta, a uzroci tome su mnogi i višeznačni. Ali, evo, prvi: šta više pisati o “Orkanskim visovima”? Pre mesec dana sam ušla u kancelariju mog mentora na doktorskim studijama, akademika Zorana Paunovića, koji je ljutito odmahivao glavom, otpuhivao i obuzet iskrenom emocijom rekao:
“Napisaću iznad svog radnog stola za bilo koga ko mi dolazi sa predlogom za tezu: NO WUTHERING HEIGHTS! Šta tu uopšte ima više da se piše?”
Zaista, šta? O iracionalnoj ljubavnoj priči prepunoj divnih viktorijanskih tropa i elemenata književnosti romantizma koje znamo još od srednje škole (motiv mrtve drage, gotski momenti, priroda prikazana kao simbolička ekspresija osećanja junaka, pa pomalo i Hitklif kao bajronski junak ili, još gore!, Hitklif čija spoljašnjost oličava njegovu unutrašnju okrutnost) pisalo se i mislilo toliko mnogo, a sve uzalud – svi znamo, “Orkanske visove treba osetiti”, nad njima sanjariti i paralelno se zgražavati.
A opet, ovih dana svi premišljamo “Orkanske visove”. Uzrok tome je, definitivno, novi film rediteljke Emerald Fenel o kom se priča već mesecima na internetu, od momenta prvog izlaska tizera (o tome je tekst na “Velikim pričama” već napisala moja koleginica Mirjana Narandžić).
Ta priča ne jenjava, a naročito dva dana nakon premijere. I čula sam sva moguća mišljenja: film je dobar, film je loš, kast je dobar, kast je loš, priča je dobra, priča je loša. Pa onda kostimi nisu istorijski tačni. Pa onda sve ponovo. Ovih dana sam bila do te mere bombardovana svačijim mišljenjem vezanim za “Orkanske visove” da sam sve vreme u glavi čula samo Paunovićeve reči: “NO WUTHERING HEIGHTS”.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
