Nakon mnogo raspravljanja i psovanja na telefonskoj vezi između Beograda i Budimpešte, odobrena mi je viza. Želela sam da se vratim u Beograd isto onako kako sam otišla iz njega kada mi je bilo nepunih pet godina - vozom. Pokušala sam da se saberem, ali bezuspešno. Nisam želela da plačem, ali suze nisu prestajale...
Kada sam ispričala Ričardu šta se desilo našoj porodici u Jugoslaviji 1941, on je toliko pobesneo na Čerčila da je napisao ljutito pismo Bi-Bi-Siju. Naslov teksta je glasio „Igrati Čerčila znači mrzeti ga". Posle toga nikad više nije igrao Čerčila. I možda bi sve bilo drugačije da Ričard nije imao zaista veliki problem sa alkoholom
Mesec dana pre smrti, predsednik Kenedi me je zvao telefonom. Kad sam ga pitala da li je srećan što ide u Dalas, odgovorio mi je da nije
Tako se odjednom, u jednom sićušnom trenutku istorije, završilo moje bezbrižno detinjstvo i na silu sam uvučena u niz događaja koji su bili previše uznemirujući da bi jedno četvorogodišnje dete moglo da ih razume. Godinama kasnije tragaću za sopstvenim identitetom, koji mi je tako neočekivano otet u tamnoj i nemilosrdnoj noći 27. marta 1941. godine
