Fudbal i tribalizam veoma su usko povezani. Želeti svojima najbolje, a protivniku… možda ne najgore, ali svakako ništa posebno dobro, to je sastavni deo najpopularnijeg sporta. Šta onda može da natera neutralca ili protivnika (ovde se izuzimaju navijači Sunderlanda, naravno) da oseti olakšanje kada konkurentsku ekipu preuzmu gazde čije bogatstvo može da bez mnogo truda oduva ostatak lige?
Priča o Newcastle Unitedu u ovom veku dugo je bila tužna, jedna od najpotresnijih priča u britanskom sportu. Govorila je o tome kako neregulisani prostori u sportskom zakonodavstvu Ujedinjenog Kraljevstva omogućavaju pijavicama kakva je Mike Ashley da se duže od decenije iživljavaju ne samo nad sportskim klubom, već i kompletnim stanovništvom jednog i za tamošnje standarde povelikog grada. Jer malo koji klub u Britaniji je u toj meri sveobuhvatni simbol jednog velikog grada i okruženja kao što su to Svrake, koje po tome više podsećaju na mediteranski kvartet Barcelona – Olympique de Marseille – Napoli – Hajduk Split.
Kao navijač onog drugog kluba kojeg naočigled cele Britanije i sveta, a uz prećutnu saglasnost državnih organa, isisavaju bezdušne pijavice, uvek sam osećao bol Geordie nacije, jer sam mislio da su vlasnici Man Utd gori, ali da je navijačima Newcastlea teže. Jer, United, onaj mančesterski, makar je mogao da uprkos porodici Glazer zaradi dovoljno novca i ostane koliko-toliko konkurentan, dok su klubu sa severoistoka Engleske deceniju i po ruke bile zavezane, dok ih je Ashley svako malo izvodio na pijacu. Sve dok se nije posrećilo, i njemu, i klubu, i gradu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
